Taman kad čovjek pomisli da je došlo proljeće i ljeto, odmah se ovi sa vremenske prognoze pobune i jave da će snijeg. Mora biti po njihovom i gotovo. Ne mogu se oteti dojmu da su baš oni i krivi za loše vrijeme. I ova magla što čupa panjeve mi se isto ne sviđa. Ali eto, kad im kažeš krivo im je. Kad ne kažeš teško ti je.

Nije najgore ni to što će snijeg. Nije ga ni bilo puno, a djeca mu se raduju. Ali kad se sjetim kako je bilo prošle godine, uhvati me neki nemir i ustreptalost. Zar da ćemo opet morati onako patiti kao lani. I to, ako niste znali, u ravnici. Jedino što je krivo su krivine i mi koji nismo zapalili onaj kamion što je "čistio" naše ceste. Sve ostalo je pravo i ravno. Ove godine za razliku od prošle godine nemamo nikoga da čisti ceste. Malo su čistili ovi iz Cesta na dobrovoljnoj i besplatnoj bazi (nisam siguran, samo ih hvalim), malo smo imali sreće da je bilo malo snijega dosad, a malo smo postali ravnodušniji. Kad malo bacimo na papir statistiku prošle zime, usporedimo ih sa katastrofalnim našim cestama i sa još katastrofalnijim čišćenjem, zbrojimo broj prometnih nesreća dobit ćemo podatke koji će začuditi svakog tko ne zna o čemu se radi. Ispalo bi da se radilo dobro, a svi znamo da se radilo katastrofalno. Pa o čemu se onda radi? Radi se naprosto o tome da nas čuva Bog. Ako ništa drugo, sredina smo u kojoj se ljudi puno mole Bogu. Jer, da smo se pouzdali to što smo molili, preklinjali, zahtijevali, tražili, iskali, kamčili, i plakali za tim ovim našima, bilo bi nas puno manje živih, sa puno više gipsova, puno više zauzetih soba u bolnicama i puno više posla majstorima za ograde i automobile. E pa Bože čuvaj nas i kad ovaj snijeg padne!

Daniel Dominković

Slika: Daniel Dominković